Dejan Stankovi-poznat ko kupusar

Дејан Станковић (Београд, 11. септембар 1978) је српски фудбалер и репрезентативац. Тренутно наступа за милански Интер. После повлачења Саве Милошевића постао је капитен националног тима, први капитен репрезентације Србије. До јуна 2009. за репрезентацију је одиграо 83 утакмице и постигао 13 голова.
У својој каријери је освојио првенства Југославије (1995) и Италије
(2000, 2006, 2007. и 2008), куп Југославије (1995, 1996. и 1997) и
Италије (2004, 2005. и 2006), Куп победника купова (1999). Учествовао је на Светским првенствима 1998. и 2006. и Европском првенству 2000.Дејан Станковић је рођен у Београду 11. септембра 1978. у породици Борислава и Драгице Станковић, а одрастао је у Земуну.
Отац Борислав је играо за ОФК Београд, мајка Драгица је била члан екипе
Слога из Земуна. Дејан је са 7 година почео је да игра за локални клуб
Телеоптик. Ту га запазио Бранко Радовић, тренер кадета Црвене звезде и
препоручио свом колеги Томи Милићевићу. Дејан је са 14 година прешао у Црвену звезду и прошао њене омладинске тимове. Са Станковићем су тренирали многи данас познати играчи попут Николе Лазетића и Ненада Лалатовића, а тренирао их је Владимир Петровић Пижон.
У сениорски тим је прешао са 16 година у сезони 1994/1995. код тренера Љупка Петровића. За Црвену звезду је дебитовао у мечу против ОФК Београда, у ком је Црвена звезда славила 2:1. Свој први гол у црвено-белом дресу постигао је 1995. против Будућности из Подгорице и оборио рекорд Драгана Џајића
који је до тада био најмлађи стрелац у клупској историји. Станковић је
са Звездом те сезоне играо на 7 утакмица и освојио дуплу круну.
Следеће сезоне ФК Партизан је освојио Првенство Југославије, док се
Црвена звезда морала задовољити Купом. Станковић је укупно је дао
четири гола на 24 утакмице.
У Купу победника купова 1996/1997. Црвена звезда се 1. колу сусрела са немачким Кајзерслаутерном,
освајачем дупле круне у Немачкој. Кајзерслаутерн је славио 1:0 на
домаћем терену. Станковић је реванш 26. септембра 1996. започео на
клупи, а ушао је у игру на почетку друго полувремена. Први и једини гол
у регуларном току утакмице Станковић је постигао са око 20 метара у 54.
минуту. Како је у укупном скору резултат био 1:1, играли су се
продужеци, а Станковић је постигао још један гол у 6. минуту продужетка
из волеја са ивице шеснаестерца. Зоран Његуш и Миодраг Пантелић су поставили коначних 4:0 за Црвену звезду. Црвена звезда се у следећем колу срела са Барселоном,
каснијим освајачем овог такмичења, и поражена је укупнимм резултамо 4:2
(1:3 у гостима и 1:1 на домаћем терену). У домаћем првенству Партизан
је поново постао шампион, док је Црвена звезда поново освојила куп.
Постигао је 10 голова на 26 утакмица.
Станковић је 1997. постао најмлађи капитен Црвене зведе и најбољи
фудбалер у домаћем првенству. Постигао је 15 голована 28 утакмица, али
је ипак Црвена звезда остала без оба трофеја, пошто је ФК Обилић посвојио првенство, а Партизан куп.
Селектор Југославије Слободан Сантрач је позвао Станковића за пријатељски меч против Јужне Кореје 22. априла 1998. у Београду. Станковић је постигао два гола за победу 3:1. Уз саиграча из Црвене звезде Перицу Огњеновића, Станковић је био једини играч из националног првенства. Одиграо је 3 утакмице на Светском првенству 1998. у Француској, а у утакмици против Немачке је засметао немачком голману Андреасу Кепкеу, па се центаршут Предрага Мијатовића претворио у водећи гол за Југославију (утакмица је завршена 2:2).
Добре игре су скренуле пажњу италијанског вицешампиона Лација, који
је тог лета правио тим снова за следећу сезону. Лацио су те сезоне
појачали Синиша Михајловић, Марсело Салас, Серђо Консисао и Кристијан Вијери. Председник римског клуба Серђо Крањоти је издвојио 24 милиона немачких марака за Станковића.